Što se živi brže, živi se kraće, tako da po toj teoriji, nije je smislio Ajnštajn, nego Tirke, ubrzanje vremena isto je i što sabijanje života u presovanu limenku „koka-kole”. Što je ljudski vek biološki duži, on je, suštinski, sve kraći jer je, mahom, ispunjen trivijalnostima.

Aleksandar Makedonski je umro u 32. godini, šireći svoje carstvo od Grčke sve do zapadne Indije. Valjda je želeo da sazna gde je kraj sveta. Danas su tridesetdvogodišnjaci srećni kada imaju posao za stalno, žive kod roditelja i, uglavnom po kafićima, raspredaju o smislu života. Filozofska misao tih Hegela svodi se na dva problema: da li da zbrišu u Nemačku ili da se učlane u neku od stranaka, poželjno je vladajuću. Oni visočiji, imaju čemu da se nadaju. Ne trebaju im merdevine dok lepe plakate. Onda se pred zoru vrate kući, gde ih čeka zabrinuta majka. Umesto cucle, da im hladnu večeru koja se pretvorila u doručak. Da li je onda Aleksandar Veliki zapravo umro u dubokoj starosti?

Ako je car Lazar, kad je pošao na Kosovo ravno, imao nešto više od 50 godina i za ono vreme bio oronuli starac, danas njegovi vršnjaci odlaze u teretane, trče po traci, ne shvatajući da sve vreme, brojeći kilometre, zapravo stoje u mestu. Neki odlaze i kod kozmetičara, kako bi izgledali savršeno, trčeći sa sastanka na sastanak koji su, uglavnom, isprazni. U nizu sprintova za preživljavanjem, karijerom ili planinarenju na društvenoj lestvici, što je uzgred uzaludan napor jer je nemoguće pobediti silu gravitacije, niz takvih primeraka nema vremena da razmisli kuda zapravo jurca. Naime, zaspu družeći se s daljinskim. Zato ne primećujući da im glava poprima obrise el-ce-de televizora. Da li curenje sopstvenog vremena, dakle života, vodi ka srećnijoj budućnosti ili smo zapravo odavno na kraju života, iako EKG kaže drugačije?

Vanredno stanje, po zvaničnom kalendaru, trajalo je 52 dana. Dok je trajalo, činilo se da traje čitavu večnost. Danas mi se čini da ga nije ni bilo. Šta sam to propustio? Virus je zamrznuo one koji su imali sreću da ne obole. Da li nas je opametio? Manje je bitno da li će sudije Ustavnog suda, kada ocenjuju da li je poštovan Ustav kada je ono doneto bez zasedanja Skupštine, smeti da pogledaju u najviši pravni akt duže od tri sekunde, a da crveneći ne spuste pogled na svoje lakovane cipele.

Zarobljen u stanu nisam mogao da pogledam u dve stvari: vagu i ogledalo. Ako me nije ubila korona, odraz u ogledalu bi završio posao. Saznao sam nekoliko dragocenih vesti. Kum koga sam venčao, znamo se od prvog razreda osnovne škole, delilo nas je nekoliko klupa, kupio je pre nekoliko godina kuću u Bečmenu i tamo živi. Saznao sam još nešto. Njegov mlađi sin upisao je fakultet. Tokom redovnog stanja nismo imali vremena da se čujemo. Jurcali smo ka nikuda.

Ko bi rekao da imam toliko kumova? I oni su priznali da su se zabrojali kad smo se čuli. Nije čudo da mi je mobilni crkô. Izdao me je kada je najpotrebniji. Srećom, ćerka me podsetila da ima svoj, rezervni. Dala mi ga je, uz zateznu kamatu, onih 100 evra koje Vučić baca iz helikoptera. Potom je laptop, informatička duša prodana, počeo da otkazuje poslušnost. U vreme redovno kupio bih novi. Sada sam, kao Hare Krišna, bez stresa da ću zakasniti ne znam tačno gde, spokojno čekao njegovo višesatno resetovanje. Pre 52 dana izvršio bih harakiri.

Prijao mi je osećaj dok sam šetao bišona tokom policijskog časa. U mračnoj, pustoj ulici rizikujem hapšenje zbog kučenceta koji izgleda kao plišana igračka na baterije. Neka ovaj moj izraz pobune ostane među nama. Ali nisam imao drugi izbor. Bafijeva satnica nije se poklapala s policijskom. Tako mali, a laje kao šarplaninac. Potom cvili i gleda me bolećivo u oči. Kvarno pseto, hoće da me otera na robiju, pomislio sam kad sam krenuo u akciju prvi put. Posle se čovek navikne.

Tada sam shvatio ko je na povocu. Nekoliko komšija takođe se bavilo ilegalnim, kučkarskim avanturizmom. Hodali smo tiho, pažljivo motreći da ne naiđe patrola. Psi su osećali da nešto nije u redu, dok su njuškali po zemlji, svom guglu, prikupljajući informacije iz spoljneg sveta: pseće tračeve, muke i radosti, tragove ženke. Njihovi instinkti su snažniji i iskreniji od ljudskih. Nisu lajali kako nas ne bi odali. Primetio sam još nešto, u mrkloj noći. Pacifikacija i feminizacija muškog roda ima nekoliko pojavnih oblika, ali je jedna od najvidljivijih ta što za kućne ljubimce, umesto nemačkih ovčara, biramo malecne, bele psiće.

Konačno sam, ovako mator, otkrio da i muškarci mažu kremom ruke. Toliko sam ih prao da mi je koža popucala, pa sam pomislio da korona udara i na kožu. Ako kojim slučajem počnem da čupam obrve, otići ću sam u policiju.

Kao da je sat bio zaustavljen. Da li su prošla 52 dana ili 52 nedelje? Časovnici i kalendari ne prikazuju realno vreme, već je ono obična iluzija. Sada je stanje redovno. Beogradske ulice su zakrčene kao da su svi krenuli na Vudstok. Izbila je tuča ispred Skupštine, pozivi na sastanke počinju. Za koji dan svi će zaboraviti na socijalno distanciranje i počeće da se grle i ljube, držeći se običajnog prava u Srba. Grleći vas, uz tradicionalni pozdrav „ljubi te brat”, pazite da li vam je nož već zariven u leđa.

Paradoksalno je, ali 52 dana zatočeništva bili su istovremeno i dar i opomena. Dobili smo višak vremena za sebe i najbliže, ali ćemo i taj kredit brzo potrošiti. Zarobljeni, bili smo nikad slobodniji, sami sa sobom!

Zbogom, vanredno stanje, trka počinje!

Aleksandar Apostolovski