Piše: Slobodan RELJIĆ

ZAMISLITE, na tren,  da se Bosna i Hercegovina uredi po idejama i zahtevima Željka Komšića. Pa, tu ne bi ostao kamen na kamen od „komšijskih odnosa“ koji su tu zemlju činili Bosnom.

Bez obzira u kom okviru je bila – otomanskom, austrijskom, južnoslovenskom – uvek je u toj zemlji postojalo bosansko društvo, kao društvo između društava. Ta gradivna društva se stalno približavaju i odaljuju.

Centralna društvena struktura tog odnosa je komšiluk.

Govori se isti jezik a kome svako dodaje ili uzima ponešto što ga odmah legitimiše kao pripadnika „svoje“ zajednice.

Nekad je podela naroda išla religijskom linijom – pravoslavni, rimokatolici i muslimani, a u vreme uspona evropskih vrednosti one su se prelile u nacionalne „entitete“: Srbe, Hrvate i na kraju i Bošnjake.

Bosanac je odrednica da čovek dolazi s te teritorije, ali nikad nije poništavala organsku suštinu. Benjamin Kalaj je ostao upamćen kao nasilnik koji je pomislio da se to može promeniti.

Dakle, veza među tim ljudima iz različitih zajednica je, u svojoj suštini – komšijska. Nije to zapadnjačka tolerancija, koja podrazumeva da trpite čoveka pored sebe. Toleranicija je tek trpeljivost. Hladna glave i ledenog srca se smeškate i izgovarate konvncionalne poruke.

Komšiluk je druga vrsta zajednice. Ne znam da o tome postoji neka sociološka studija. Ali, izvesno je da je elementi orijentalnog u tom odnosu dolaze iz otomanizma, i da su usvojeni u potrebnoj meri. To je osnovno vezivno tkivo bosanskog društva.

 Islam ima džihad, ali ima i komšijske odnose kad se ratnici vrate svakodnevnom životu. To je kultura suživota. Ne istosti, nego suživota. To je bliskost sa dubokom potisnutom svešću o razlikama. Vekovi otomanizma su to u Bosni učinili kulturnom činjenicom. 

Unija studenata Anadolije priredila iftar na otvorenom u Zenici – i ovo je tačka na nekadašnje komšijske odnose

„Nakon rodbine, najbliže osobe čovjeku su upravo njegove komšije. One su u njegovoj blizini, sa njim često dolaze u komunikativni dodir i dobro poznaju njegovo stanje. Oni su mu najbliži da im se povjeri, da od njih zatraži neku uslugu i savjet, ili da mu priskoče u pomoć i olakšaju njegovu nevolju. Odatle se javlja potreba za uspostavljanjem i definisanjem komšijskih prava…“

Susedi, naravno, postoje oduvek i svuda, ali bosanski  komšiluk je original koji ni jedno društvo nije poništilo.

Komunizam je nastojao da se ubaci u te pukotine i učini ih što manje vidljivim. Nije li uzvišeno pevao pesnik /„Dok je poslednji put crven kao komunizam/ Goreo horizont njihovih želja…/  Za one koji nisu iz te kulture Sjećaš li se Doli Bel može biti čitanka tog napora.

On nije bio neiskren na pojedinačnom nivou, ali se pokazao nemoćnim pred navalom realnih činjenica koje je zakopavao u sivim zonama kolektivne svesti. Sve što je zatrpano klijalo je posle svake kiše i izbijalo uvis posle svake oluje.

Taj islamsko-hrišćanski odnos jeste stvorio ambijent koji u sebi ima nečeg posebnog. „I po čudnom kontrastu, koji u stvari nije tako ni čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom… Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi“, pisaće u onom Andrićevom „Pismu iz 1920“ Maks Levenfeld, „lekar i lekarski sin.

On je svemu u Bosni znao koren – Ivo Andrić

Rodio se i odrastao u Sarajevu. Otac mu je kao mlad lekar napustio Beč i nastanio se u Sarajevu, gde je stekao veliku praksu. Poreklom su Jevreji, ali već odavno pokršteni. Majka mu je rodom iz Trsta, kći italijanske baronice i austrijskog pomorskog oficira, potomka francuskih emigranata.“

Bosanci su udruženi i u teškom životu i večnom riziku periferne zemlje, zemlje saraja i namernika, što možda najbolje opisuje „jedan vrli pitac“ Maka Dizdara:“ … /Gdje li je ta,/ Odakle je ta,/ Kuda je ta Bosna/Rekti“ – i odgovor : /„Bosna da prostiš jedna zemlja imade/ I posna/ I bosa da prostiš /I hladna i gladna /I k tomu da prostiš /Prkosna/ Od /Sna”/.

 Ta „komšijska“ dobrota je najviše što se na razmeđu vera i sukoba interesa Istok-Zapad moglo sejati. Na njoj je i izrastalo  i ono najbolje što je Bosna davala.

Ali „komšijska dobrota“ koja je, savremenim rečnikom rečeno pluralistička pojava – to je važno za krizna doba kao što je ovo – ne može da se zabetonira u neumesnu centralizaciju koja podrazumeva poništavanje osnovnog odnosa. Ne pomaže što se to nasilje predstavlja kao „narodna volja“, jer je ovde ta volja trostrana ili je nema.

„Komšićevska vizija“ (pri tom se ovde ne misli da je to izum onog veselnika u čijoj ličnoj karti stoji Željko Komšić) zla je kob za „komišijske odnose“. Jer, Bosanci nikad svoj arhetipski identitet ne pretvaraju u „zmijski svlak“. Oni nikad ne izlaze potpuno iz toga. To što takva vrsta ukorenjenosti može – s vremena na vreme zakonito – i proizvodi veliko zlo, jeste loše i grozno, ali u ovakvom svetu nije uklonjivo.

Svako društvo je izloženo spoljnim uticajima, ali u bosanskom društvu oni se ne mogu neutralisati do niskih napona koji ne ugrožavaju život organizma. To nije moglo da zaustavi ni totalitarno lukavstvo Benjamina Kalaja. Ne možete okrenuti reku uzbrdo. Sve političke dosetke i gadosti tu su nemoćne.

Benjamin Kalaj

U bosanskom društvu se mora živeti s tim ili se ono raspukne kao led u proleće. Reći da je to sudbina znači uznemiravati kvaziliberalnu uskogrudost, ali postoji Nešto u društvenim odnosima što deluje kao Zemljina teža. Toga su i liberali sada svesniji nego ikad. Ali komšići još nisu.  

Opet Maks Levenfeld iz 1920: „Štampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: Brat je mio, koje vere bio, ili Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi. Tuđe poštuj, a svojim se diči, Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika.“ „Ali…“ ( U Bosni je uvek postojalo to „ali“. Komšićevski bosnizam je danas to „ali“.) „Ali, oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bilo dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mržnju, ali je ne uklanja i ne sprečava u rastenju.“

Zar opis ne izgleda kao da je izvađen iz nekog „Pisma iz 2020“?

 I dalje: „Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materijalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to izvede? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.“(kurziv S.R.)

Današnje „mudro varanje sebe i drugog“ ukida i restlove komšijske idile i na Bosnu navlači – komšićevski građanizam. To je, naravno, mnogo gore od kalajevštine. Jer je neutemeljeno – ne samo u „osnove materijalnog i duhovnog života u Bosni“ – nego ni u stanju sile na terenu. Taj ideološki smer je pozajmljen iz briselskih birokratskih projekata a koji o ljudima i njihovim ćudima brinu koliko hijene zanima struktura mesa u kome uživaju dok ga kidaju i razvlače.

Hijene nisu zadužene za opstanak žive celine.

I nijedan totalitarizam nije bio toliko ciničan prema svojim građanima kao „komšićevski građanizam“. Jer, totalitarna sila, ipak, ima moć da u istorijski vidljivom vremenu održava red koji želi, a komšićevska demokratija – kao kolonijalna demokratija i u teorijama modernog suvereniteta upisna kao de facto starateljstvo (de facto control over national sovereignty) – očekuje da neka spoljna sila drži te „građane BiH“ na okupu.

Spoljna sila koja nema pametnija posla nego da služi komišiće!?

Apsolutno antiistorijska ideja. Impossible, što bi rekli američki „garanti“ komšićevske Bosne posle dva viskija „on the rocks”. Ali, to ne znači da ju treba poništiti, jer ona je izvor njihovog lagodnog života. Gde su ti ljudi važni kao ovde?

To, naravno, nije slučajno. Sistem je i pravljen kao antiistorijski. Oholost tipa postkolonijalnog namesništva Pedija Ešdauna je najbolja ilustracija tog evnuškog poretka: ponašaš se kao inkarnacija vladara Britanske Indije iz 1876, a od te sile su ti ostale samo maske koje si poneo sa sobom prilikom bezglavog povlačenja 1947. Tvoja moć proizlazi iz raspadanja društva koje „svoju rođenu zemlju voli, žarko želi, ali na tri-četiri načina koji se među sobom iskuljučuju, smrtno mrze i često sudaraju“. A ti si bogomdani pomirilac, sa filozofijom Divide et impera. Biće iznad te balkanske niskosti. Karikatura koja nikako ne želi da baci pogled u ogledalo a druge nadmeno gleda kao karikature.

Teško je odrediti ko je tu u većoj istorijskoj zabludi. Lažne maharadže ili lokalni politički lideri koji veruju u njih kao da su pravi. Jedino što se lažne maharadže igraju glavama tuđeg naroda. Bez strasti, samo sa osećajem dubokog pada u odnosu kakve su ove njihove igre nekad bile. A sad su pali na Bosnu, da prostiš. I na Komšića.

Lepezu kriju od javnosti – Željko Komšić i Valentin Incko

Ali građani „kolonijalne demokratije“ nikako ne trebaju biti (i nisu) posvećeni u tu njihovu depresivnost. Naprotiv, ona se predstavlja kao civilizacijsko liderstvo. Za to služe komšići. Oni su tu da rashlađuju maharadžu lepezama i donose hladne vode sa izvora u veliki šator, da bi sve izgledalo kao pre Mahatme Gandija.

Kakav je to pad! Civilizacijski. Bosance jesu, kako je to pisao Milorad Emečić, odredile njihove religije, i te linije su bile sasvim vidljive i u ateističkom društvu SFR Jugoslavije. Malo maskirane razlike i gurnute u drugi plan, ali Bosanci su ih bili potpuno svesni u bilo koje doba dana i noći: i kad su pričali viceve u kafani, sedeli zajedno u školskim klupama ili bivali na grobljima.

Latentni strah od teških vremena „kad mišja rupa vredi hiljadu dukata“ držao je bosansko društvo (sastavljeno od tri komšijska „mi“) zabrinutim nad svojom krhkošću, a što je njihovim vođama biranim „po ključu“, logično, „opravdavalo“ represiju veću od jugoslovenskog proseka. Represiju, ali ne kolonijalno ponižavanje. To je bio odnos „među nama“.

Iz te represije ušuškane kao središnji deo velike SFRJ, izbijao je i osoben način komuniciranja koji je uvek nosio neophodan stepen mimikrije a što je opet proizvodilo poseban šarm – a kad su se tu našli talentovani ljudi iz toga su izbijale razne značajne pojave: od „Indeksa“, „Pro arte“, „Bijelog dugmeta“, Zdravka Čolića, plećatog Vajte, od Top liste nadrealista do Duška Trifunovića i Safeta Zeca, Hajrudina Krvavca pa i Omera Karabegovića, Avde Hume, Nerkeza Samjlagića, Maka Dizdara, žrtvovanih banjalučkih profesora Miodraga Zeca i Jovana Dušanića ili Emerika Bluma i Alije Sirotanovića.

To društvo je bivalo važan materijal u mudrim mislima i kreativnim zahvatima Ive Andrića, Meše Selimovića, Milorada Ekmečića i Radovan Samardžića sve do Emira Kusturice. Iako ta utopija nije bila izvorno neiskrena,  sa raspadom SFRJ nestalo je i tog narkokratskog doba kad se „svakim danom u svakom pogledu sve više napredovalo“.

Kad su se Nemci ujedinili u prašini pada Berlinskog zida i onda pušteni da dezintegrišu slovenske države na evropskom Istoku – SFRJ je razbucana u godinu dana. Bošnjaci u Bosni su se u početku uplašili, a onda su se opili obećanjima Zapada i nisu u tome videli ukidanje svoje stajne tačke. Čudno. Antiorijentalno. Odnosno, kratkovido. Sad već i slepim vođama postaje vidljivo da to na dobro ne ide. Ali im se ne isplati da napuštaju položaje.

 S Bosnom se ni sada nije šaliti, nema sumnje. Najveća šala bi bila poverovati da bi „komišćevska vizija“ – o planu se ne može govoriti, jer  se „vizije“ u savremenoj Bosni operacionalizuju u stranim ambasadama – mogla zaživeti u zemlji koja je „k tomu da prostiš /Prkosna/ Od /Sna“. Posebno u vremenu u kome ni Kalaj ne bi mogao biti Kalaj.