Piše: Miroslav Lazanski

Đakovica je tih prolećnih dana 1999. godine bila poluprazna. Bombe NATO-a i naređenje OVK da svi Albanci moraju da napuste Kosmet opustošili su taj mali simpatični gradić između Peći i Prizrena. Na samom ulazu u Đakovicu zgrada SUP-a, nekadašnje grandiozno zdanje, naprosto je razvaljena projektilima NATO-a.

Stara kasarna graničnog bataljona Vojske Jugoslavije, kompleks zgrada, magacina i hangara, odmah pored katoličke crkve, takođe je pretrpela teška oštećenja. Ipak, antenski stub, jedan od simbola grada, već danima odoleva raketama alijanse. Više od 40 raketa ispalio je NATO na taj antenski stub, a da ga nije ni oštetio.

Između stare srušene i nove potpuno nedirnute kasarne na drugom delu grada, prašnjave su ulice i sokaci, mukla tišina i razbijeni izlozi. Zašto NATO uopšte nije gađao novu kasarnu? Da li je već tada računao da će mu trebati za smeštaj njegovih trupa?

Direktor lokalnog radija, srpskog Radija Đakovica, koji je jedini radio na celom Kosmetu, gospodin Perković samo je zamišljeno gladio svoju bradu. Njegov radio ostao je bez tri važna repetitora, ali se snalaze i reemituju program Radio Beograda.

Đakovica je tih ratnih dana bila bez vode i najvećim delom dana i bez struje. NATO je pogodio lokalni vodovod, pa su cisterne vojske Jugoslavije snabdevale građane vodom. Ljudi su stoički podnosili teškoće, čak je i humor bio prisutan u razgovorima.

Desetak kilometara od Đakovice podnevno sunce poleglo je po lošem asfaltu lokalnog puta. Albanska sela u tišini, bez stanovnika. Sve što je moglo otišlo je u Albaniju ili Makedoniju. Na poziv Hašima Tačija i pod bombama NATO-a. Iza jedne velike bele albanske kuće, s ogromnim terasama, parkiran je džip „tojota”. Artiljerijski potpukovnik Dragan Jelić pronicljivo me i znatiželjno posmatra čupkajući svoje brkove. Komandant mu je već naredio da ih malo skrati, ali, pobogu, rat je, nema se vremena. Šumadinac sa pravom srpskom vojničkom terminologijom izražavanja. Čudno, mislio sam da su brkovi u jugoslovenskoj armiji rezervisani samo za pukovnike.

Vojnici potpukovnika Jelića pronašli su na obližnjoj livadi napuštenu belu kobilu pasmine halfinger i poklonili mu je za slučaj da „tojota” nije na raspolaganju. Nadimak Kursula nametnuo se sam od sebe, jer potpukovnik Jelić je pravi prototip srpskog artiljerijskog oficira. On komanduje jedinicom vučenih topova-haubica „nora” od 152 mm i američkim haubicama od 155 mm. Po potrebi otvara vatru i artiljerijom zaprečava teren pred pokušajima OVK i albanske vojske da uđu na prostore Kosmeta iz pravca Albanije. Naime, tih dana je albanska regularna vojska, uz sadejstvo terorista iz OVK, pokušala pešadijsko-tenkovski prodor preko naše granice. Jelićevi artiljerci odmah su dejstvovali i „nore” su uništile tri albanska tenka, a jedan teško oštetile.

– Znate, sve što sam učio u Vojnoj akademiji o artiljeriji sada moram da u hodu menjam i pronalazim nove načine upotrebe moje jedinice. U Akademiji i na kasnijim bojevim gađanjima uvek smo otvarali vatru sa brisanih prostora, sa livada i proplanaka, maskirani samo granjem i maskirnim mrežama. Gađali smo pod pretpostavkom da budući protivnik nema tako izrazitu vazdušnu superiornost. Eto, vidite šta imamo sada. NATO avijacija nam neprekidno visi nad glavama, bespilotne letelice i sateliti nas non-stop osmatraju i moramo da se branimo čestim manevrisanjem i savršenim maskiranjem. Nema više paljbe s otvorenih livada, poređani u crtu kao na filmovima. Sada se grupišemo na poseban način i računamo da nas protivnik odmah posle prve naše ispaljene granate može pronaći. I zato do sada nismo imali gubitaka. Na NATO avione iznad već smo oguglali.

Vojnički ručak u štabu potpukovnika Jelića: jagnjetina, sveže ispečen hleb, mladi luk i krastavci iz velikih konzervi. Pivo i odlično vino iz obližnje vinarije.

Tri dana posle bombardovanja stare kasarne u Đakovici potpukovnik Jelić je krenuo u obilazak onoga što je još ostalo na tom prostoru, nekoliko pomoćnih zgrada nije srušeno. Pola sata pre nego što je stigao do kasarne NATO je opet gađao taj prostor i kada se Jelić pojavio u krugu kasarne, gde se sve pušilo od požara, iz dima se pojavio vojnik sa žutim vatrogasnim šlemom na glavi. U rukama je nosio četiri automatske puške, pa je jedva stao mirno pred Jelićem.

– Gospodine potpukovniče, obišao sam sve objekte koji su sada opet gađani, nema žrtava, ali našao sam ove četiri puške, neko ih je ranije ostavio, šta da radim sa njima?

Potpukovnik je bio zadivljen vojnikovom hrabrošću i požrtvovanim vršenjem dužnosti. Kada se vojnik predstavio imenom, Jelić je bio ganut, vojnik je po nacionalnosti bio Mađar. Predložio ga je odmah za odlikovanje.

Pet dana kasnije u garnizonu Peć avijacija NATO-a takođe je srušila kasarnu, a iz ruševina je pred potpukovnika Jelića banuo sav sluđen i od eksplozija kontuzovan vojnik.

– Koji si, bre, ti?

– Vojnik u pritvoru na 30 dana, gospodine potpukovniče.

– Gotovo je sa pritvorom, vojniče!

Spuštao se sumrak nad plodnu metohijsku ravnicu. Obronci Juničkih planina još su bili prošarani snegom. Potpukovnik Jelić otpratio me je do prve krivine. Gore, na karauli Košare, poginuo je spasavajući svoje vojnike kapetan Krunoslav Ivanković, Hrvat koji je na srpskom Kosovu branio jugoslovensku granicu. Nije hteo da teroristima iz OVK ostavi telo svog poginulog vojnika. Ostavio je iza sebe ženu i dvoje dece…

(Politika)