Poštovani gospodine Lompar, kako bi ste ukratko za naše čitaoce mogli oceniti i komentarisati stanje u našoj zemlji, ne samo političku i ekonomsku situaciju, nego nešto što bi smo mogli nazvati preovlađujućim osećanjem i raspoloženjem u našem narodu, koji je zaista u poslednje skoro tri decenije mnogo pretrpeo (građanske ratove, sankcije, NATO agresiju, neoliberalne reforme i privatizaciju) – nešto što bi smo mogli nazvati stanjem duha nacije danas. Pitamo Vas iako znamo da odgovor na ovo pitanje nije ni lak ni kratak a mi smo u ovom razgovoru ipak limitirani prostorom?


 I u shvatanjima naših ljudi možemo prepoznati duhovnu situaciju vremena, kao nešto što preovlađuje u svetu, ali i vidne tragove neposrednog iskustva. U duhovnom smislu, dominacija zapadnih (američkih) moći svakako je globalna. Ona podstiče radikalni individualizam u području potreba nauštrb svake svesti o zajednici. Ali, istovremeno sputava individualnost u mišljenju i nagrađuje čovekovo uklapanje u svet nametnutih shvatanja. Potom, podstiče kritiku tradicionalnih i apologiju aktuelnih vrednosti; rasprostire simulakrum slobode i kažnjava istinski slobodne ljude; nagrađuje materijalizaciju stvarnosti i ismejava duhovnu komponentu egzistencije. Svi ti sadržaji prožimaju naše duboko uzdrmano osećanje kolektivnog identiteta. Otud je teško obnavljati izvesno kolektivno osećanje na tlu koje je prepuno prethodnih neuspešnih identifikacija (jugoslovenstvo, komunizam) i gde duvaju vetrovi svetskog duha koji je sklon hedonističkoj kulturi, radikalnom individualizmu i nihilističkom osećanju života.

Kako gledate na uporno nastojanje Predsednika Republike da  “konačno reši problem Kosova i Metohije” kroz podelu, odnosno razgraničenje, što je potvrdio i ministar spoljnih poslova rekavši da je to i zvaničan stav Vlade?


 U pravnom smislu, to je nepoštovanje ustavnih obaveza i blisko je veleizdaji; u političkom smislu, to je držanje za vlast i po cenu izdaje; u nacionalnom smislu, to je napuštanje osnovnih nacionalnih prava srpskog naroda, što se opet približava izdaji. Premda je njegova vlast puna negativnih sadržaja, ovo nastojanje je svakako najdalekosežnije u njoj. Kakve svrhe ima veliki spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu, ako se u isti čas odričemo Kosova i Metohije? Samo kao paravan za jedan politički i istorijski sunovrat. Kao što nejunačka doba podižu spomenike junacima, tako izdajnici države i državne ideje podižu spomenike utemeljiteljima države i državne ideje.

Kako gledate na odnos najvećeg dela opozicije – koja učestvuje i podržava proteste koji se održavaju svake subote u Beogradu – prema Kosovu i Metohiji. Mi nismo od strane lidera te opozicije, izuzev Dveri i Zdrave Srbije – Stamatović), čuli jasnu i nedvosmislenu osudu politike ugrožavanja teritorijalnog integriteta zemlje, koji vodi Predsednik Republike kroz “inicijativu o razgraničenju”. Zašto?


 Treba biti uzdržan u kritici opozicije. Jer, po logici političkog trenutka, takva kritika ide u korist vlastima. No, sama opozicija nema prava da ultimativno traži da joj se veruje na reč, već da svoje proteste – koji su inače demokratski i opravdani – oblikuje na način koji nije obezvređivanje onih ljudi koji im se ne priključuju. Osnovni rezultat dosadašnjih protesta – do početka marta 2019. godine – mogao bi biti obnova Demokratske stranke. Bilo je još opozicionara (Vuk Jeremić) koji su se protivili ideji o razgraničenju. No, ključni problem je nedostatak poverenja u reči opozicionih prvaka kod onih ljudi koji su protiv vlasti, ali ne učestvuju na protestima. Ako uzmemo u obzir važan uticaj zapadnog (američkog) činioca i na strani vlasti i na strani protestantske opozicije, moglo bi se desiti – moglo, ne i moralo – da obe grupacije dođu do zajedničkog interesa u nekoj budućoj vlasti. To ne bi zavisilo od ličnih sklonosti nego bi se nametnulo kao nužnost. Tako bi se dobila široka platforma za „rešavanje” državnog statusa Kosova i Metohije i otvorio proces mirne primopredaje vlasti, uz obostrane garancije i zapadnog (američkog) jemca.

Čini se da je u ovom trenutku najveća prepreka za realizaciju plana o razgraničenju, na spoljnom Rusija a na unutrašnjem Srpska pravoslavna crkva, koja se na dva zasedanja Svetog Arhijerejskog sabora jasno  izjasnila protiv priznanja Kosova, podele i razgraničenja. Da li je još jednom, kao i više puta u istoriji, potvrđeno da je Srpska pravoslavna crkva ne samo jedna od najstarijih nego i najpostojanih institucija srpskog naroda. Kako Vi vidite ulogu Srpske pravoslavne crkve po pitanju Kosova i uopšte?


 Ne treba od Rusije tražiti više nego što je realno. Ključno je da ruska politika ne dozvoli manipulaciju režima da zbog držanja Rusije mora izdati na Kosovu i Metohiji. Rusija – zbog njenog ugleda kod srpskog naroda – ne treba da bude nikakav jemac režima u kosovskoj izdaji. Ako do nje dođe, mora se znati da je odlučujući potez povukla srpska vlast. Uloga Srpske pravoslavne crkve je neuporediva u našoj istoriji: bez nje, nije izvesno da bi srpski narod opstao u dugim vekovima ropstva. To ne znači da nije bilo loših procena i pogrešnih odluka, ali ljudi su prolazili, dok je najznačajnija ustanova srpskog naroda opstajala.

U oštroj političkoj i netrpeljivoj borbi koja se vodi u Srbiji, a kojoj smo skloni, mnoge se stvari svesno zamagljuju, te Vas molimo i za još neka razjašnjenja. Neki od zahteva pomenute opozicije o slobodi, medija, borbi protiv kriminala….su opravdani. Da li mislite da je pravo pitanje da li se vlast i ta prozapadna opozicija pored ogoljene borbe zaista suštinski razlikuju kao što to predstavljaju u javnosti ili u osnovi imaju približne i iste stavove po nekim od ključnih i suštinskih pitanja za srpsko društvo: odnosu prema ulasku u EU, neoliberalnom modelu i prisustvu stranog kapitala, odnosu prema nevladinom sektoru, Kosovu i Metohiji, kulturi….


 Oni se razlikuju u dve stvari: sadašnja vlast ima mnogo otvoreniji stav prema ruskom uticaju u nas, prevashodno zbog njenih birača koji su rusofilski orijentisani; sadašnja vlast, istovremeno, sprovodi zahteve zapadnih (američkih) činilaca sa takvom brutalnošću – Briselski sporazum, uticaj nevladinog sektora u svim slojevima administracije i javnosti – kakvu sadašnja opozicija ne bi mogla ni zamisliti, kamoli ostvariti. Tako imamo dva nesaglasna kretanja u vlasti, koja uslovljavaju nesaglasne sadržaje u opoziciji. To je osobina simulakruma: ništa nije kao što izgleda, ali su posledice gore nego da je sve kao što izgleda.

Vi ste tvorac jednog novog pojma “srpsko stanovište”, koji je prihvaćen u našoj javnosti i koji je postao važan ne samo kao alat za razumevanje stvarnosti već i kao termin neophodan u politici građenja identiteta. Ako sam dobro razumeo rodno mesto pojma “srpsko stanovište” je u kulturi koja je jedna od najznačajnih oblasti za život jednog naroda. Da li se u našoj kulturi konačno prepoznaje “srpsko stanovište” ili i dalje imamo primere jugoslovenstva, jugonostalgije gde je jedan uticajan deo naše kulturne javnosti impresioniran nekom kulturnom predstavom iz Sarajeva, Zagreba i Ljubljane, piscima “iz regiona”… A da ne pričamo o filmu gde postoji kontinuitet, recept za afirmaciju “srpskog” filma u svetu je pljuvanje po svemu što je srpsko, gde su Srbi predstavljeni kao ratni zločinci (film “Teret”), patološki tipovi….


 U kulturnom području imamo višestruku dominaciju nevladine inteligencije i njenih praktičnih sledbenika. Pogledajte kulturne sadržaje kako ih donosi RTS ili Politika kao državni mediji koji bi trebalo da oslikavaju celinu društva. Oni ne slede nijedan kriterijum (aktuelnost, vrednost, popularnost) osim ideološkog (nevladinog, drugosrbijanskog) procenjivanja kulturnih činjenica: uz potpuno privilegizovanje regionske (jugoslovenske) kulturne robe.  Takvo kretanje prati i Ministarstvo kulture: zar sadašnji ministar nije velikodušno potpisao sa crnogorskim ministrom zajedničko obeležavanje stogodišnjice rođenja velikog slikara Petra Lubarde? Ako se Lubardina izričita reč da pripada srpskoj naciji i kulturi ne poštuje, kako može biti govora o nekoj primeni svesti o srpskom stanovištu u kulturnoj politici?

Poneki pozitivan primer – u okeanu negativnih – deluje kao izuzetak koji potvrđuje pravilo. Kako – posle primera sa Lubardom – verovati u iskrenost državnih namera kad isti taj ministar gromopucatelno potpisuje sporazum o srpskom kulturnom prostoru sa ministrom Republike Srpske? To je prazno manifestovanje, sa ciljem da se opsene lakoverni posmatrači, dok se suštinski sadržaji – poput saradnje sa Traduki fondacijom, finansiranja filmske produkcije itd. – odvijaju daleko od očiju javnosti. Ministarstvo kulture se rukovodi shvatanjem da su manifestacije važne, dok su problemi nevažni. Stvari stoje obrnuto: manifestacije prolaze a problemi ostaju.

Srpsko stanovište je neophodno u svim sferama društva. Kako ga izraziti i u političkoj sferi? Da li je između velikog broja političkih stranaka, koje u stvari predstavljaju političke frakcije jednog prozapadnog modela, bile da su one na vlasti ili u opoziciji, moguće  sazidati jedan blok koji bi bio ne samo politički nego idejno-vrednosni, koji bi činile, partije patriotske orijentacije, nacionalne organizacije i udruženja iz oblasti kulture, nacionalni intelektualci, konačno i najveći deo našeg naroda, koji je uprkos pritiscima, manipulacijama, sačuvao rodoljublje i odanost državi?


 Neki od nas su pokušali da pomognu, pa su Dveri DSS kao Patriotski blok ušli u skupštinu 2016. godine. Umesto da učvrste koaliciju koju je narod nagradio na izborima, da pojačaju unutrašnje poverenje i zajednički rad, da osnuju i ožive stranačke odbore po čitavoj zemlji, oni su odmah obrazovali dva poslanička kluba i počeli medijsku promociju svojih prvaka. I posle dve godine – nemamo nikakvu nacionalnu stranku koja bi bila pouzdan i snažan politički predstavnik. Pokazalo se da političari nisu prikladno odgovorili na poverenje koje im je dato unapred: i od onih koji su ih podržali, i od onih koji su za njih glasali. Umesto truda i istinske posvećenosti idejama i ciljevima koje su oglašavali, nastojanja da u stvarnosti (među ljudima u gradovima, varošima i selima, među različitim društvenim slojevima) ostvare svoj uticaj i prisustvo, postali su zaokupljeni sopstvenom slikom u televizijskom izlogu i skupštinskom promocijom svojih svojstava. Čist – kako bi rekao Marks – „parlamentarni kretenizam”.

Vi ste nedavno, povodom praznika svetog Simeona Mirotočivog, održali jednu veoma inspirativnu besedu na Kolarcu. Kako, ukratko, Vi, u najdubljem smislu, doživljavate ličnost i delo Stefana Nemanje, odnosno Simeona Mirotočivog, kao i taj njegov čudesan odnos sa svojim sinom – Svetim Savom?

 Svakako da je Sveti Sava najznačajnija ličnost naše duhovne i nacionalne istorije. Njegov duhovni pečat je ostao i na liku njegovog oca – Simeona Nemanje. U književnom smislu, kroz opis Nemanjinog života; u likovnom smislu, kroz freske sa Nemanjinim likom, jer su one u Mileševi oslikane pod Savinim nadzorom. Budući da vizantijsko slikarstvo nije ilustrativno nego teži praliku koji je iza slikanog lica, Simeon Nemanja je dat u duhovnoj – a ne svetovnoj – dimenziji. Ostalo nam je pola njegovog lica u Mileševi. Ono je postavljeno na dubokoj plavoj pozadini, koja je karakteristična za vizantijsko slikarstvo, koja otiskuje natčulnu dimenziju nebesa, koja se nalazi i iza čuvenog Hristovog raspeća u Studenici. Time je Nemanjino lice postavljeno u natprirodnu dimenziju, koju pojačava nimbus oko same glave. Veoma upečatljive i detaljno predstavljene crte lica deluju kao veza nečeg što je fizičko sa onim što je iza njega, kao prosijavanje jedne dublje realnosti. Tome doprinosi kaluđerska kukuljica koja je postala stalni znak Nemanjine odluke da se odrekne zemaljskog u korist nebeskog (duhovnog) sveta.

Tajna ovog lica otisnuta je u nestvarno (netvarno) dubokom pogledu Nemanjinog oka: u njemu se mogu naslutiti i nemir, kao prednji plan pogleda, i mir kao dubina iz koje se gleda. Na vizantijskim freskama perspektiva je obrnuta: ne gledamo mi lice na fresci nego ono – iz dubine lika u koji je utisnuto – motri na nas. Na ovom fascinantnom portretu uvek me je zanimalo nešto naizgled spoljašnje: vekovi istorije, ljudi i nasilje, uklonili su polovinu svečevog lica sa zida. Šta bi nam taj sticaj istorijskih okolnosti mogao sugerisati? Taj trag prolaznosti, neveselog ljudskog katrljanja u tmurnim vremenima, turskih zuluma i nemačkih pohoda, ima u sebi nešto sasvim drukčije od sebe: kuda gleda drugo – nestalo, istorijskim hodom uklonjeno – oko začetnika svetorodne dinastije? Da li je ono svetsko – kao prolazno – nehotično otkrilo nešto sudbinsko u ovom portretu?  Da li nevidimo oko gleda u istoriju, koja ga je – uništenjem polovine zida – uklonila iz sveta vidljivog? Da li gleda negde van nas? Takvo pitanje je prevashodno jedan doživljaj i lični utisak.

 Slobodan Erić